Zeleni Akaid

Dobrodošli na moj blog

24.04.2015.

Доброта и љубав, руку под руку..

Нишава је преда мном. Прохладно је напољу, таман толико да намћорастој реци не прија колико и мени. Жубори, пенуша и отима се подно Гусара, немо изражавајући своје неслагање са пролећем које никако да се устали и одлучи да нас обрадује сунцем и искричавошћу. Недостају ми птице. Никако их нема у граду на Нишави. Или су утихнуле, поражене учмалошћу мог вољеног града.. Људи су за ове две и по године колико живим у Нишу, необично заћутали. Једни су се нападно прозлили, до границе неиздрживости. Они добри су из себе извукли и резервну доброту, до сада некоришћену. Није им, ваљда, раније требала.. Некако испада да је доброта на овом худом свету константа. Када зло крене да буја и доброта почиње да се умножава, па је откривамо у деловима свога бића за које нисмо ни знали да постоје.. Доброта није ћудљива као љубав. Ех, та љубав. Чудна је то госпојица, хировита и непредвидива. Што је више има, људи је више потискују. Као да је се стиде. Срамота их је од најчистијег осећања које људска душа може да изнедри. Зато је тако мало људи и достигне. Као да јој све време мере вредност. На један тас ставе своју љубав, а други оптерете поносом, инатом, страхом, имањем, банковним рачунима, калкулисањем.. И онда, када остаре и открију да имају више квадрата и цифара од снаге у ногама и здраве памети, јаучу и жале због лоших избора. И тако вековима, од како човек постоји. Никако да научимо ту лекцију, већ понављамо грешке из генерације у генерацију, убеђени да ће баш наш живот бити другачији и ван уобичајене шеме, потпуно неспремни да прихватимо да се базичне ствари не мењају и да им је амплитуда јако плитка.. Зато и јесу базичне, животне, основне.. На нама је само да их свако закомпликује на свој начин, а и тај начин, пречесто, није ни најмање инвентиван.. Са добротом је ствар у потпуности другачија. Или је имамо или не. Није је могуће отуђити нити пак на силу задобити.. И онда када Пандора испразни своју шкрињу и из ње у неповрат одлете љубав, страсти, мржња, бес или сажаљење, на дну се разбашкари нада да у нама има довољно доброте да бисмо могли рећи да свој живот нисмо протраћили на прхке којештарије које нам безочно заокупљују мисли, спречавајући нас да видимо оно најважније.. Да љубави без доброте нема. И да нам живот без доброте и љубави не вреди ни пишљивог боба..

11.04.2015.

Ниш vs Београд..опет и опет..

Зубари.. Нико их не воли, логично је.. Али, без њих не можемо..нужно су зло.. Од своје деветнаесте године докторка Нада пази на моје зубе. С обзиром каква ми је генетика, да не беше ње, данас бих увелико била крезава.. Докторка Нада има ординацију на Славији. Важи за једног од два-три најбоља зубара у Престоници.. Заслужено, морала бих да додам.. Да бисте до ње стигли, морате се наоружати стрпљењем..заказује се данима, некада и недељама унапред.. Није то случајно.. Зашто све ово и причам.. После више од две године од када сам Нишлијка, ред је био да престанем да трчим до Белог Града за све живо, па сам одлучила да потражим зубара у Нишу.. Човека су препоручили као врсног стручњака, што је, на основу нашег првог дружења, изгледа и тачно.. Поправка зуба и бломба..4000 динара.. Моји зуби и очи немају цену..тиме се руководим целога живота.. Друго нешто је проблем у овој причи.. Код докторке Наде, цена истог посла је 1500 динара.. Да појасним..њена ординација је у петособном стану на елитној локацији у Престоници.. Закуп, као и порези у том крају су астрономски.. У ординацији су запослена још четири доктора и свако од њих има своју сестру асистента.. Сви су уредно пријављени.. Доктор у Нишу има ординацију у локалу од 20м2 у дебелој забити..једва сам га пронашла.. Ради сам.. Седим, размишљам, и мало тога ми је јасно.. Онда се сетим галерије у којој излажем своје мараме повремено.. Галерија се налази преко пута Политике, дакле у срцу главног града, на неких двадесетак квадрата.. Месечни закуп их кошта 250е.. За исту квадратуру у полупразној Побединој, мене је газда лешио са 260е месечно.. Галерија о којој је реч је у склопу Еуро Центра, тако да се од цене закупа обавезно плаћа порез.. Мој газда таквих проблема није имао.. За десетак дана гостовања у Галерији, остваривала сам пазар у висини двомесечног пазара у Нишу, сваки пут..за котизацију од 3000 динара за тих десет дана.. Барем трећина муштерија су ми биле Нишлијке..које живе у Нишу.. Да, свакодневно ми Нишлије дају јаке аргументе зашто је зли Београд крив за све, а не они, овако радни, поштени и коректни.. И да, Београђани су апсолутно криви зато што Нишлије немају посла, живе тешко и ништа им не ваља.. Што се мене тиче, рачуница је проста.. Да бих поправила зуб у Белом Граду, потребно ми је 1500 динара плус око 2000 динара за аутобус.. И када купим себи највећу чоколаду у радњи, остаће ми кусур.. Ако одлучим да поправим два зуба, нећу се гурати на спавању код другара..глумићу буржуја и платићу хотел (а, да..и преноћиште у Престоници је јефтиније..ако баш не инсистирате да спавате у Хајату).. Мени је ОК да тркнем до главног града када год ми дуне..таман да се видим са пријатељима и поједем сладолед у Бомбају.. И апсолутно ми је лепо да живим у Нишу.. Не видим само како то одговара Нишлијама, ако ја новац остављам београдским хотелима, ресторанима, Позоришту, зубару, апотекару, галерији.. Чак и свилу за своје мараме купујем у Београду, јер им је малопродајна цена нижа од великопродајне у Нишу.. А Нишлије могу како хоће.. Једино мени не могу да кукају.. Сматрам да су сами криви јер су дозволили ту бахатост и грамзивост.. Зато више не желим да слушам.. Одем до Нишаве, попијем нес у Гусару и срце ми је пуно када год се сетим да имам ту привилегију да живим у најлепшем граду у Србији..

23.03.2015.

Таквог неког сањам..

Цео живот сањам сунце и себе испод дуге. Насмејану, очију испуњених искрицама распрскујуће радости.. Сањам човека са којим бих плесала по киши и снегу, преко блатњавих друмова и разваљених турских калдрма, са подједнаком страшћу са којом бисмо плесали по мермеру балских дворана, обасјани мноштвом рефлектора. Са човеком који не би обраћао пажњу на чињеницу да ја не знам да плешем. Који ни пребијену парицу не би потрошио на то.. Који би, пун ентузијазма, певао са мном, не хајећи за то што ја не умем да певам. Певао би, испуњен радошћу, јер певам крај њега.. Који би разумео зашто радије бројим мехуриће по површини захуктале реке него квадратне метре и нуле по страним рачунима.. И зашто се смејем када сам на ивици суза или неутешно ридам док ми срце пева.. Зашто волим реку, која својом незадрживом вољом из мене извлачи и најтежу муку, терајући је ка мору, где ће се заувек затурити међу таласима.. Сањам тог неког који ће ме, без роптања, слушати и док на-дуго-и-на-широко објашњавам најпростије ствари и док, у свега пар речи, разрешавам мистерију бумбаревог лета.. Који ће, без да пита, разумети зашто и последњи динарчић, изгребан са дна превелике ташне, дајем за један хладни нес у ресторану са погледом на Нишаву, уместо да купим кило кромпира од кога бих могла склепати паприкаш за два дана.. Онога коме ће бити разумљива моја тишина у којој утапам најмрачнију тугу и који ће знати да се радује мом чаврљању којим се ослобађам огромне енергије акумулиране у, радости склоној, души.. Да, тог неког, кога ћу моћи да пољубим онако из-без-везе у часу када то пожелим, без обзира на колико важном и озбиљном месту се налазили и коме ћу моћи да улетим у наручје без неког компликованог изговора. Само зато што сам пожелела да будем тамо. И зато што он воли што ја желим да сам у његовом наручју, ма где били. И ма шта ко мислио о томе.. Њега који ће бити несавршен, наравно. Неће носити акт-ташну нити махати скупим телефонима, утегнут у тегет одело сашивено по мери. Носиће тај предивни осмех и очи препуне поноса што сам његова. И прегршт чаролије у срцу, ушушкан у извесност да, ако сам његова, не могу бити ничија више, јер је моја душа недељива, срце уме да куца само у једном ритму, а у широм отвореним очима има места само за једног човека. За онога који то може да разуме. Коме је то довољно. Коме једино то и треба.. Онога чији кораци чврсто належу на асфалт, јер крај себе има ретку птицу-луњалицу која жуди за чврстим ослонцем. Који ће бити спреман да ме пусти да летим и умети да ужива у сваком мом полетању, сасвим сигуран да је то најбољи начин да пожелим да заувек слећем само на његова рамена.. Таквог неког..

13.03.2015.

Šta imaš u dzepu?

Šta imam u dzepu? Kakvo je to uopšte pitanje, da mi je samo znati.. Dzepovi kao dzepovi..svileni ili sašiveni od pamuka, lepo obrubljeni, bušni ili potpuno iscepani u froncle, zanemareni, nevoljeni i nebitni deo svake košulje, pantalona ili jakne.. Koga uopšte briga šta se u njima krije.. Ako ćemo pošteno, i nema tu neke velike misterije.. U njih ljudi obično ćušnu neku sitnicu..načeto pakovanje žvaka, upotrebljenu papirnu maramicu natopljenu suzama, novčić koji pronadju na ulici, pa ga ponesu sa sobom ne bi li im, kako su nas bake učile, doneo tu neuhvatljivu damu zvanu sreća, koja ih u svakom drugom slučaju zaobilazi, ostavljajući ih da arče život ispunjen jedom i gorčinom.. Ponekad, ume taj dzep da postane sklonište za smrznute prstiće one lepe devojčice koja vam se baš svidja, ali ne umete da joj to kažete i pokažete..i tako taj zanemareni deo odeće postaje saučesnik u tajni i večito podsećanje na taj trenutak radosti i ukradene dragosti.. Tako vam je to obično, dragi moji, sa ljudima i dzepovima.. Ja se, eto, nekako ne uklapam u tu priču i to bi moglo opasno da me skrene sa teme.. Naime, nemam dzepove.. Kada je hladno, na ruke navlačim svoje lepe rukavice od meke crvenkaste kože, dovoljno tople da me zgreju i po mnogo većoj hladnoći nego što je ova modifikovana, udavljena u, već izvikanom, globalnom zagrevanju.. Ne nosim farmerke niti košulje, a haljine su mi uvek pripijene, svilene ili vunene, potpuno ženstvene i nežne i naprosto ne dozvoljavaju da budu opterećene kojekakvim dzepovima, makar to bilo i neophodno za radjanje jedne priče.. Nemam ih, kažem.. Dzepove.. Imam samo jedan dzepić.. Onaj jedan mali, sasvim malecki, neprimetan i nedostupan običnom tragaču za dzepovima, sakriven i ušuškan sa unutrašnje strane leve komore male nemirne pumpe u dnu mojih grudi.. Eh, da, taj imam, mada se prečesto na njega ne obazirem.. Izbegavam ga i ignorišem, zanemarujem i zaobilazim u mislima.. Nezgodan je, znate, pun je tajni, skrivenih misli, neisplakanih suza i osmeha koje niko nikada neće imati prilike da vidi i da njima ogreje opustošenu dušu, izmrcvarenu svakodnevnim brigama, neispunjenim nadama i propuštenim ljubavima.. U njemu su se nagurali ljudi i dogadjaji koji ispunjavaju moj život i čine ga unikatnim i drugačijim..mojim.. Umem ja tako, samo u posebnim i retkim prilikama, da zavučem prstiće u njega i da lagano, vrhovima jagodica, izvučem po neku pričicu, anegdotu ili baš dugu i tešku priču koja zagorči jetkošću i onom dubokom, nesavladivom tugom, koja povremeno ume da nas pregazi i pogrbi tom nekom čudnom, nesavladivom težinom.. Hoćete jednu takvu, pomalo mračnu i tešku ili neku veselu, razigranu i iskričavu, a? Da vidimo..prstići su se zavukli u džepić, brčkaju tamo malo, tražuckaju i njuškaju..ne treba nama bilo kakva priča, već neka posebna, elegantna i fina, kakvih nema u nekim tamo drugim i drugačijim džepovima.. “Beograd u srcu jedne Beograđanke i očima jedne Nišlijke”.. Ih..nije vam baš neka priča zapala, mogu Vam reći..puno gorči, previše, rekla bih.. Sećam se ja ove priče..kako i ne bih, pa juče se desila, a ja je danas iz džepića vadim..ehh.. Nišlijka sam već skoro dve godine, po sopstvenom izboru. Očarao me je lepi, elegantni grad na obali nemirne Nišave toliko da sam, bez i trunke kajanja, spakovala kofere i napustila Prestonicu, koja odavno nije Beograd kakvog u srcu čuvam, pa ga Beogradom već godinama i ne zovem.. Volim ja svoj rodni grad..ipak su se generacije mojih predaka u njemu radjale, ali mi je sve teže da živim u njemu.. A onda je usledio poziv od Galerije “Retro Shic” da svoje oslikane svilene stvarčice izložim u okviru njihove prolećne izložbe .. I tako vam ja, dragi moji, preko noći postadoh gost u rodnom gradu.. Mesecima nisam bila u Prestonici, pa se malo i zaradovah, naročito zbog činjenice da ću svakodnevno šetati centrom grada u oba pravca i uživati u lepotama glavne džade.. Dan prvi.. Ili, bolje rečeno, mora od dana.. Započeo je s kišom, sumrakom i onom odurnom izmaglicom koja izmori čoveka sivilom i tegobom, još pre nego što oči ujutru čestito otvori.. Krenula sam prema galeriji tegleći se i razvlačeći kao po kazni, sva nešto smorena i mrzovoljna, poluzainteresovano zagledajući izloge prepune kiča i neukusa, osvetljenih šizofrenim neonom koji, uprkos trudu, ne može da zabašuri vrisak zgužvane sintetike i bofla. Na koji način smo zemlju, poznatu po odličnom tekstilu, gurnuli u ralje otrcane kineske konfekcije i turkih šljokica, potpuno mi je nejasno.. Po ulici su se razvlačile devojke, po kojima je ovaj grad nekada bio čuven, danas zaboravljene u sopstvenoj tišini, zarozane i bezvoljne, crta lica koje senči ta neverovatna glad za nečim. Tragajući pogrešno, hranu za svoju dušu nalaze u silikonima, izgladnjivanju i razgolićivanju, sve u nadi da će naići taj neko čije su ljubavi i nežnosti željne, koji će, kao u bajci, tačno znati kako da radošću nanovo oboji taj tragični svet u kome sve brže kopne.. Skrhana prvim utiscima kojima me je zapljusnuo grad nakon šest meseci neviđanja, stigla sam do galerije.. Posle fantastičnog uspeha jučerašnjeg dana, kao šamar me je dočekao taj prelepi, umetnički prostor krcat unikatnim delima mladih ljudi prepunih ideja i fenomenalne energije, danas prazan i siv, poput dana koji se valja za mnom, unoseći teški, ružni nemir u sve moje pore.. Kao da ne postojimo..ljudi, isceđeni sivilom koje nas prebojava u jednoličnu tamu, jednostavno nisu bili raspoloženi da svetlost i iskričavu dugu potraže u našoj galeriji.. Teške duše i obamrla srca, jedva sam dočekala da prođu ti neki sati, kao u inat razvučeni do krajnjih granica izdržljivosti, i da krenem kući. Da se sklonim od svih i od svega, da se zamotam u svoje meko, drago ćebence i utehu pronađem u hladnoj nes kafi i omiljenoj čokoladi, potpuno nevoljena, neshvaćena i otuđena od ovog mračnog mesta zvanog svet.. Krenula sam kući razočarana neuspehom dana, umorna od neaktivnosti i pritisnuta sopstvenim mislima.. I dok sam umorno vukla noge, prolazeći kraj Skupštine brzinom ispod svakog prihvatljivog nivoa, trgnuo me je nagli pokret sa leve strane.. Ispred mene iskorači čovek dragog lica, na kome se nazirala neobična mešavina osmeha i blage neprijatnosti.. “Nemojte se naljutiti na mene”, obratio mi se lepim, umirujućim baritonom, “Ne mogu a da Vam ne kažem..tako ste divni i lepi”.. Povukao se u dva koraka, na isti način kako je do mene dospeo.. Zbunjeno mu rekoh jedno “Hvala”, dok mi se licem razlivao osmeh.. Ko kaže da je ženama puno toga potrebno? Meni je to kratko “divni ste i lepi” bilo dovoljno da zaboravim na siv i ružan dan koji je izdrobio tolike sate mog života bez milosti i razumnog razloga, da ubrzam korak i u mimohodu primetim neke lepe, elegantno obučene ljude i suptilne, ukusno uređene izloge.. Gde li su bili jutros, ne mogu vam precizno objasniti..nijedan nije bio na svom sadašnjem mestu, zakleti bih se mogla.. I kada malo bolje razmislim, sve ukupno uzevši, iza mene je jedan savršeno uspešan i dobar dan, prepun lepote i iskričave radosti.. A moj džepić je bogatiji za još jednu priču.. Ovoga puta, srećom, ispričanu..


<< 04/2015 >>
nedponutosricetpetsub
01020304
05060708091011
12131415161718
19202122232425
2627282930

MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
1105

Powered by Blogger.ba